-Ži­vo­pi­sno se­lo Dap­si­će, ko­je se pro­sti­re duž ma­gi­stral­nog pu­ta Be­ra­ne – Ro­ža­je, kroz svo­ju bo­ga­tu isto­ri­ju iz­nje­dri­lo je broj­ne lič­no­sti ko­je su, ba­ve­ći se is­pje­šno raz­li­či­tim dje­lat­no­sti­ma, pre­po­zna­te na na­šim ši­rim pro­sto­ri­ma. Me­đu nji­ma za­pa­že­no mje­sto za­u­zeo je i Jan­ko Lu­to­vac, pa­do­bra­nac i svjet­ski re­kor­der u bro­ju iz­ve­de­nih sko­ko­va u jed­nom da­nu, čo­vjek ko­ji je pri­je go­di­nu da­na, kao le­gen­da ju­go­slo­ven­skog va­zdu­ho­plov­stva, za­u­vi­jek na­pu­stio ovo­ze­malj­ski svi­jet, osta­vlja­ju­ći iza se­be bi­o­gra­fi­ju vri­jed­nu di­vlje­nja i sva­kog po­što­va­nja. O nje­go­voj ve­li­či­ni mo­žda naj­bo­lje svje­do­či za­pis iz pe­ra jed­nog od nje­go­vih ze­mlja­ka u ko­me se na­vo­di da je Jan­ko od­le­tio put ne­ba kri­li­ma za­vi­čaj­nih pti­ca, po­zla­će­nim hra­brim, ljud­skim ni­ti­ma iz ko­jih ka­plje svje­tlost dap­sić­kih go­ra.
– Jan­ko je bio ro­đen za vi­si­ne. Sa vi­si­na se pre­se­lio u vječ­nost, osta­vlja­ju­ći iza se­be ne­po­no­vlji­vi trag ko­ji opo­mi­nje da sa­mo hra­bri i ve­li­ki mo­gu da do­hva­te ne­bo. Na na­ma je da mu se odu­ži­mo na do­sto­jan na­čin, kroz ne­ko traj­no obi­ljež­je, ko­je će osvje­tlja­va­ti nje­gov let od za­vi­ča­ja do vječ­no­sti – na­vo­di se u po­me­nu­tom za­pi­su.
Jan­ko je ro­đen je 1927. go­di­ne u se­lu Dapsiće, da bi kao par­ti­zan­ski bo­rac, kra­jem 1944. go­di­ne za­vr­šio obu­ku za strel­ca na avi­o­nu Il-2 „Štur­mo­vik”. Na­kon za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta opre­di­je­lio se za pa­do­bran­stvo. To­kom pa­do­bran­ske ka­ri­je­re, iz­veo je 1.631 pa­do­bran­ski skok, a u ana­le svjet­skog va­zdu­ho­plov­stva je ušao iz­vr­šiv­ši 137 sko­ko­va u jed­nom da­nu. Rad­ni vi­jek je za­vr­šio kao slu­žbe­nik u Sa­ve­znom mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va, a po­sled­nji pa­do­bran­ski skok je iz­veo 1983. go­di­ne u Uz­be­ki­sta­nu u 56. go­di­ni ži­vo­ta. Me­đu­na­rod­na va­zdu­ho­plov­na fe­de­ra­ci­ja (FAI) je 1969. go­di­ne Lu­tov­cu do­di­je­li­la pr­vu Zlat­nu pa­do­bran­sku me­da­lju.
Lu­to­vac je to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta ras­po­re­đen u 423. ju­ri­šni avi­ja­cij­ski puk. Sa ko­man­di­rom eska­dri­le Mi­li­sa­vom Mar­ti­no­vi­ćem i ko­man­di­rom avi­ja­cij­skog odje­lje­nja Rat­kom Sto­ja­no­vi­ćem naj­če­šće je le­tio na bor­be­nim za­da­ci­ma iz­vi­đa­nja i va­tre­nih dej­sta­va. Ta­ko je oba­vio 30 rat­nih bor­be­nih le­to­va.
No, ni­je Jan­ko sa­mo uži­vao u le­tje­nju. Od­lu­čio je na­kon ra­ta da se opro­ba i u pa­do­bran­stvu. Na­kon ri­go­ro­zne zdrav­stve­ne kon­tro­le, gru­pa oda­bra­nih, u ko­joj je bio i Jan­ko Lu­to­vac, po­če­la je 26. no­vem­bra 1946. go­di­ne u No­vom Sa­du obu­ku za in­struk­to­re pa­do­bran­stva. Uz iz­u­ča­va­nje te­o­ri­je, pod bud­nim okom pet ru­skih in­struk­to­ra i stro­gim re­ži­mom ra­da, po­če­li su pa­do­bran­ski sko­ko­vi. U za­pi­si­ma ko­ji je Jan­ko osta­vio na­gla­ša­vao je da je ta­da je­dva če­kao da sko­či s pa­do­bra­nom.
– Bi­la je ja­ka zi­ma, na­pa­dao ve­li­ki sni­jeg. In­struk­tor nas po­stro­jio po vi­si­ni i te­ži­ni. Uđo­smo u tran­sport­ni avi­on Ju-52 i sje­do­smo. In­struk­tor sva­kog od nas po­sma­tra i na osno­vu iz­ra­za li­ca od­re­đu­je re­do­sled ska­ka­nja. Me­ne od­re­di da ska­čem dru­gi po re­du. Re­koh sam se­bi: „Ne daj se i ne okre­ni se”. Sko­čih u am­bis, po­sli­je tri se­kun­de otvo­ri se pa­do­bran, na­kon če­ga pa­doh u sni­jeg. Ta­ko sam po­stao pa­do­bra­nac. Na­pra­vi­li smo još če­ti­ri sko­ka, a već u pe­tom sko­ku – „za­dr­ška” pet se­kun­di. I ta­ko da­lje, za­dr­ška je po­ve­ća­va­na dok ni­je­smo do­šli do 30 se­kun­di. Ska­ka­li smo sa vi­si­ne od 2.000 do 2.500 me­ta­ra. Ta­da pa­do­bra­ni ni­je­su bi­li usa­vr­še­ni kao da­nas, no me­ni je sve to po­sta­lo iza­zov­no i že­lio sam da pri­mi­je­nim ne­ke no­ve ide­je. Jed­na od njih je bi­la da iz avi­o­na sko­čim „la­stu” i da pa­do­bran otvo­rim na ma­loj vi­si­ni. I ura­dio sam to upr­kos za­bra­ni. Ta­da sam do­bio 18 da­na za­tvo­ra. Ali, mo­ja la­sta je po­sta­la moj pre­po­zna­tljiv sim­bol na svim pa­do­bran­skim pri­red­ba­ma ko­jih je od ta­da bi­lo mno­go – za­pi­si­vao je Jan­ko, pri­sje­ća­ju­ći se po­čet­ka svo­je pa­do­bran­ske ka­ri­je­re.
Po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka Jan­ko je, ka­da je već po­stao is­ku­san pa­do­bra­nac, čuo da su lje­ka­ri iz­ra­ču­na­li da čo­vjek u jed­nom da­nu mo­že mak­si­mal­no da iz­dr­ži da iz­ve­de 81 skok. Iako se ta­da pri­ča­lo da je za­bi­lje­že­no da je je­dan pa­do­bra­nac po­sta­vio re­kord sko­čiv­ši 70 pu­ta, Lu­to­vac je od­lu­čio da ga nad­ma­ši is­ti­ču­ći da je uvje­ren da mo­že da iz­ve­de bli­zu 150 pa­do­bran­sko­ih sko­ko­va u jed­nom da­nu. Ta­ko je oda­brao aero­drom u No­vom Sa­du, dok su ta­da­šnji me­di­ji ob­ja­vi­li da je nje­gov po­du­hvat po­dr­žao lič­no mar­šal Ti­to. Ra­ču­na­lo se da će vi­jest o Jan­ko­vim sko­ko­vi­ma za­di­vi­ti svi­jet, što je u to vri­je­me za ze­mlju u izo­la­ci­ji bi­lo od iz­u­zet­nog zna­ča­ja.
– Oda­brao je aero­drom No­vi Sad, pri­pre­mlje­na su dva avi­o­na Po-2 iz ko­jih će ska­ka­ti, spa­ko­va­no je 150 pa­do­bra­na. Lje­ka­ri su ga pre­gle­da­li, sve je bi­lo u re­du. Me­đu­tim, vri­je­me mu ni­je išlo na­ru­ku – ni­ski obla­ci, ki­ša, vje­tar. Ipak, od­lu­čio je da ska­če. Po­čeo je u če­ti­ri sa­ta iz­ju­tra 1. ju­na 1950, a za­vr­šio uve­če u 21 čas. Ska­kao je sa 250 me­ta­ra vi­si­ne da­nju, a sa 300 no­ću. Ni­je ula­zio u ka­bi­nu, već se, sto­je­ći na kri­lu, dr­žao za upor­ni­cu. Do po­čet­ka rad­nog vre­me­na Lu­to­vac je već sko­čio 42 pu­ta. Lje­ka­ri su kon­tro­li­sa­li puls, bio je u re­du. Ko­man­dant va­zdu­ho­plov­stva ge­ne­ral Zden­ko Ule­pič je uz ko­men­tar: „Lud je, po­sta­vi­će svjet­ski re­kord”, na­re­đi­vao da pre­ki­ne. Jan­ko je na­sta­vio, jer je Ti­to, pra­te­ći si­tu­a­ci­ju, po­ru­čio: „Uči­ni­te sve da mu se olak­ša po­sta­vlja­nje re­kor­da.” Kri­za je na­stu­pi­la kod 87. sko­ka, oko 13 ča­so­va, ka­da je na­i­šla olu­ja i pre­ki­nu­la ska­ka­nje. Jan­ko se ma­lo od­mo­rio i oko 16 ča­so­va na­sta­vio da ska­če. No­si­li­ma su ga pre­ba­ci­va­li do avi­o­na da ne bi tro­šio sna­gu. To­kom sko­ko­va tri­put je mi­je­njao odje­ću i obu­ću. Pa­la je noć, du­vao je vje­tar, Jan­ko je bio pri kra­ju sna­ge i taj po­sled­nji skok to­ga da­na, 137. po re­du, za­vr­šio je u bla­tu kraj Du­na­va. Bio je pot­pu­no is­cr­pljen, ali je uspio da po­sta­vi svjet­ski re­ko­rd. Naj­vi­še je stra­dao od tro­va­nja iz­duv­nim ga­so­vi­ma avi­on­skog mo­to­ra. Li­je­čio se po­sle to­ga i iz­li­je­čio – za­pi­si­va­li ta­da­šnji broj­ni ča­so­pi­si.
Dvi­je go­di­ne na­kon to­ga Jan­ko je ras­po­re­đen je na no­vo rad­no mje­sto, u Sa­ve­zno mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va, u či­nu po­ruč­ni­ka. Uni­for­mu ni­je ski­nuo sve dok to mi­ni­star­stvo ni­je pre­šlo pod ci­vil­ni sek­tor. Po­sli­je pre­stan­ka ak­tiv­nim ba­vlje­njem pa­do­bran­stvom po­stao je pa­do­bran­ski su­di­ja. U pen­zi­ju je oti­šao kao na­čel­nik Odje­lje­nja za pri­pre­mu ljud­stva za od­bra­nu ze­mlje.
D.Jo­vo­vić


Pri­zna­nja

U bi­o­gra­fi­ji ob­ja­vlje­noj na­kon Jan­ko­ve smr­ti iz pe­ra po­zna­tih srp­skih no­vi­na­ra na­vo­di se da će svjet­ski re­kord sta­ri­jeg vod­ni­ka Jan­ka Lu­tov­ca osta­ti za­pi­san u ana­li­ma pa­do­bran­stva, u sje­ća­nji­ma ko­le­ga, ali i pri­ča­ma mla­dih na­ra­šta­ja. Ta­ko­đe, za­pi­sa­no je da je Jan­ko Lu­to­vac, vi­še­stru­ki re­kor­der i je­dan od naj­tro­fej­ni­jih na­ših pa­do­bra­na­ca, no­si­lac 49 vi­so­kih pri­zna­nja, me­đu nji­ma: Di­plo­me „Pol Ti­san­di­je” ko­ju Me­đu­na­rod­na va­zdu­ho­plov­na fe­de­ra­ci­ja do­dje­lju­je za vi­dan do­pri­nos sport­skom va­zdu­ho­plov­stvu. Jan­ko Lu­to­vac je, iz­me­đu osta­log, do­bit­nik i Zlat­ne pa­do­bran­ske me­da­lje ko­ju Me­đu­na­rod­na va­zdu­ho­plov­na fe­de­ra­ci­ja FAI do­dje­lju­je sa­mo jed­nom pa­do­bran­cu u svi­je­tu go­di­šnje, za­tim Zlat­ne pla­ke­te „Fra­njo Kluz” i Zlat­ne znač­ke VSJ kao naj­vi­šeg pri­zna­nja za re­zul­ta­te u ka­ri­je­ri jed­nog spor­ti­ste pa­do­br­na­ca.